Технологија иконописа и живописа

Дрвена плоча

Квалитет дрвене плоче, као носиоца сликарског слоја, је од пресудног значаја за трајност  иконе. Меко листопадно дрво без смоле је најприкладнија подлога за иконе, а пракса је показала да су се најдуже сачувале иконе које су израђене од дрвета липе или тополе. Данас иконописци поред природних користе и друге врсте носиоца (такозване-медијапане који немају природан рад дрвета, а притом су веома отпорни на влагу и паразите који нападају дрво). Медијапани се нарочито користе за велике формате икона. Да би избегли деформисање дрвене плоче, стављамо на задњи део плоче две летвице од чвршћег дрвета, такозване кушаке. Некада можемо направити и удубљење од 3 до 5 мм, на предњој страни иконе, којим добијамо рам око сликарског слоја.

Основа за слику  

Преко дрвене плоче или медијапана правимо дијагоналне усеке, неким оштрим предметом, којим обезбеђујемо следећем слоју који се лепи на дрво чвршћу основу.Туткало, најбоље рибље или зечије, наносимо у два слоја (други слој након сушења првог). После ове обраде плоча се суши 24 сата. Након сушења предњу страну плоче прекривамо ретким и танким ланеним платном или газом,претходно намоченом у туткало. Оно је подлога за основни слој слике. Такозвани левкас, је основни слој и он се у основи састоји од мешавине туткала и креде. Постоји много рецепата који се користе за справљање препаратуре и практично сваки иконописац  или радионица користе различите односе везива, пуниоца и додатака, јер се тим рецептима вековима експериментисало у сликарству. Наноси се у неколико танких слојева. Када се последњи слој осуши, бруси се најфинијим брусним папиром, да би подлога за позлату била потпуно глатка. Цртеж се изводи оловком или угљеном, а сликање јајчаном темпером са пигментима, а у неким случајевима пигментима и акрилном емулзијом. Позлата се врши помоћу уљаног или воденог микстиона. Постоји и позлата на болусу који омогућује полирање злата.

Лакирање

Лакирање се у давнини изводило уљаним лаком (олифом), док се данас у основи примењују лакови на бази природних смола са додатком воска. Сликарски слој се тиме штити од прашине, светла и влаге из ваздуха.

 

Технологија зидног сликарства – живописа

Као што је платно носилац препаратуре тако је и зид носилац малтера по коме се слика. Од тога колико је здрав зид зависи и судбина фреске, тако да се пре наношења фреско-малтера мора припремити и импрегнирати зид. Импрегнација се врши тако што се, ако је  зид од опеке, огули сав малтер и изваде све влажне или препечене опеке. Тада се замене новим, а затим се чистом водом кваси зид све док се опеке не напију воде. Када се заситио водом, зид је спреман за пријем фреско-малтера. Импрегнирање зида за ал секо сликање се врши на сличан начин, али се сликање изводи на сувом малтеру, сада најчешће акрилном емулзијом са пигментима.

Уколико желимо да на бетонском зиду сликамо на свежем фреско-малтеру, морамо га претходно изоловати, да не би дошло до испуштања хемијских елемената из бетона који би могли да утичу на боје које користимо. То се у последње време ради тако што се плоче од сиге, дебљине 3-5 цм лепе на бетон, чиме добијамо један одличан носилац фреско-малтера. Када  се оне наквасе, на начин на који то радимо с опеком, зид је импрегниран да носи фреско-малтер. Тај начин сликања се користио у осликавању агијазме испред започетог Храма Светог Јована Владимира у Бару (слике лево).

 

Фреско-малтер се прави од водено гашеног, стајањем узрелог креча,  добро опраног песка и додатка сламе или кудеље. Када правимо овај малтер увек мешамо густ креч (који има пихтијаст изглед) и сув песак, јер ако су зрна песка мокра, креч се не везује за њих. Додавањем сламе или кудеље дуже одржавамо влагу и спречавамо пуцање малтера. Фреско-малтер се наноси у два или три слоја, с тим што се у доње слојеве ставља крупнији песак, а у горње ситнији. У доње слојеве се ставља више песка, а мање креча. Први слој малтера је дебљине око 2-3 цм, а други 3-7 мм, и они се стављају у размацима од 20 до 30 минута. У последњи (сликарски) слој можемо ставити и мермерно брашно. Када малтер мало провене можемо почети са сликањем.

У фреско сликарству не можемо користити све боје, јер је у малтеру креч жив и његова јачина уништава неке боје. Зато пре сликања проверавамо боје тако што их наносимо на слој чистог креча. Боје које нису постојане према кречу ће веома брзо потпуно нестати или ће се променити, а оне које се нису измениле можемо користити за фреско сликање. Као везиво се користи бистра кречна вода, јер она у себи садржи растворени калцијум-хидрат који доприноси да се боја на малтеру још више калцификује. Сликањем по мокром малтеру живопис добија везиво из малтера, скрама се из њега избацује међу зрна боје и преко њих, и тиме их везује за површину малтера.

Позадине се раде најчешће плавом бојом, мада се у последње време све више користи златни пигмент или позлаћивање златним листићима.