|
Храм Успења Пресвете Богородице у Имотском |
|
Храм Успења Пресвете Богородице у Главини Доњој је духовно средиште и место окупљања Срба Имотске крајине, која је смештена иза високог масива приморске планине Биоково, а на тромеђи Далмације, Херцеговине и Босне. Имотска крајина је добила име по старословенској жупи (Емотха) и први пут се помиње у 10. веку. По доласку Турака на Балкан није мимоиђена ни Далмација, тако да до првих упада на ова подручја долази 1460. године. Испред турских хорди становништво је масовно бежало, и углавном се склањало на оближња острва под окриљем Млечана. Ти упади трајали су све до 1482. године. Са два своја санџаката, Личким и Клишким, Далмација је након тога прикључена Босни, под заповедништво босанског паше. Већ 1688. године Млетачка Република постаје господар скоро целе Далмације, а у мају 1717. године у руке Млечана пада и град Имотски. Због Млетачких ратова са Турцима, пустошења и глади, Имотска крајина је била знатно проређена у становништву, а одласком Турака, тако рећи, опустела. Да би граница била боље чувана, Млечани врше организовано насељавање Имотске крајине, Србима са „турске територије“, посебно из предела јужне Херцеговине. Смештени су, већим делом, у селима око Имотског поља, где су добили земљу. По новим досељеницима су и села добила имена, тако да су досељеници са црногорске границе своје село назвали Црногорци, како се и данас зове, док су други називали села углавном по својим презименима. Одмах након доласка, на ободу Имотског поља, у близини својих кућа, они почињу изградњу храма Успења Пресвете Богородице. Храм је пратио судбину српског народа, млетачке и касније аустроугарске власти, под утицајем римокатоличке цркве, правиле су приметну разлику између Срба-православаца и римокатоличког живља, наравно, на штету првих. У кратком периоду француске владавине у Далмацији (1806-1813), ово стање се мења, па почиње слободнији живот за православну цркву и народ. Поновним доласком Аустроугарске, испољавање националне и верске припадности било је, законски дозвољено и знатно либералније, али су и даље припадници православне вероисповести сматрани грађанима другог реда. Ослобођење земље, 1918. године, народ Имотске крајине је дочекао са одушевљењем. Становништво је масовно дочекивало српске војнике, победнике са Солунског фронта. После ослобођења, у периоду између два светска рата почиње мирнији живот за становништво. Други светски рат доноси цркви и народу нове невоље. Упоредо са убијањима и затварањима виђенијих људи, римокатоличко свештенство, спроводи акције масовног покрштавања становништва православне вероисповести. Да би избегли логоре и смрт, доста српских породица са подручја Имотске крајине је прешло у римокатоличку веру. После „ослобођења“, комунистичке власти практично настављају исељавање Срба и на основу колонизације, један део породица насељавају у Војводину. Последњи рат, за православну цркву и народ, опет доноси прогоне и минирање храма. 2002. године са благословом Епископа далматинског Г.Г. Фотија, ктиторским даром господина Јована Милетића и трудом свештеника Ђорђа Кнежевића и Драгана Михајловића, и верног народа, храм је обновљен. У недељу 02. септембра 2007.године Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и Митрополије црногорско-приморске, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Имотском. Том приликом Епископ Фотије је извршио и освећење обновљенога храма, као и живописа, тако да је црква у Имотском добила изглед древних немањићких и косовских светиња. У свом обраћању многобројном сабраном народу Епископ Фотије је захвалио Господу и Пресветој Богородици и свима онима који су помогли да се овакво дивно дело обновљења и живописања имотскога храма доврши у наше распето време. Епископ је посебно истакао да је живописани храм показатељ да ми у Цркви већ живимо у Царству Небеском, а посебно када се у њему служи Света Литургија. После Свете Литургије Епископ Фотије је у име Црквене општине Имотски доделио високо одликовање Светог Архијерејског Синода – орден св. Саве II степена господину Јовану Милетићу највећем добротвору обнове и живописања имотскога храма. Епископ се такођер захвалио протомајстору живописцу Зорану Гребенарoвићу и његовим сарадницима Јелени Пилетић и Дејану Марковићу, који су по древним канонима осликали имотски храм и дали му изглед древних православних храмова у којима се спајају небо и земља, а фрескописани ликови светих показују да смо у Цркви заједница са свима светима и са онима који се кроз веру и покајање спасавају. После ове духовне радости и велике свечаности православних Срба имотске крајине у просторијама Црквене општине Имотски за све госте приређена је трпеза љубави.
Литература:
Еп. Никодим Милаш, Православна Далмација,1901 Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1884-1914 Радивоје М. Тадић, Генеалогија пивског братства Тадић и друга братства презимена Тадић,1990 Фра Вјеко Врчић, Жупе Имотске крајине,1987 Неђељко Кујунџић, Имотска крајина у НОБ-у,1981
|
